Uloga zvuka u procesima isceljivanja - I deo
U svetu isceljivanja, odn. duhovnog razvoja, pojavila se nova paradigma. Ona i nije toliko nova jer izgleda da je bila poznata drevnim civilizacijama kao što su Sumer i Egipat, a navodno i Atlantida i Lemurija. Međutim, ova paradigma je danas "ponovo otkrivena", ne samo od strane tzv. "alternativne medicine" nego i od strane "službene nauke", te je postavila nove kriterijume u lečenju fizičkog tela. Reč je o uticaju zvuka na ljudsko biće, na njegovo energetsko i fizičko telo. Doduše, i o uticaju zvuka na energetsko telo (psihu) već ponešto znamo – muzika kao umetnost snažno utiče na ljudsku percepciju, na čovekova unutrašnja stanja, a time posredno i na njegovo ponašanje. Zvuk organizovan u muzičko delo očigledno deluje na čovekovu svest, jer muzika ponekad može izazvati emocije koje do malo pre nisu postojale, odn. transformisati emocije koje su do malo pre postojale. Muzika, dakle, može emocionalno otvoriti čoveka, ispuniti ga, omogućiti mu da se izrazi, i živi, odn. da doživi unutrašnja iskustva koja bi mu bez muzike kao sredstva možda bila nedostupna. Savremena medicina je otišla i korak dalje, pa kroz tzv. "muzikoterapiju" otkriva i dodatne dimenzije muzike – njen blagotvoran, čak isceljujući uticaj na čoveka, na njegovu psihu i telo. A najnovija otkrića o stanici, DNK i njenoj strukturi, odnosno svrsi, stavljaju zvuk u prvi plan kad je reč o uticaju na stanične procese – prvenstveno na DNK i karakter njenog funkcionisanja. Prisutnost zvuka kao sredstva promene unutrašnjih stanja, lečenja ili stvaranja željene realnosti – na određen način (ugl. indirektan) je i do sada bila vidljiva u najrazličitijim oblicima ljudske delatnosti. Npr. zanimljivo je da se većina svetskih religija služi upravo zvukom u svrhu čovekovog produhovljenja, ostvarenja kontakta s duhovnim svetom, ali i u svrhu realizacije ciljeva korišćenjem molitve, mantre ili ritualnih napeva. Ovakve zvučne formule u nekim religijama su jedini postojeći oblici konkretne duhovne prakse, a u drugima spadaju u značajnije. Stoga korišćenje zvuka uobličenog u reč gotovo da predstavlja standard za kvalitetnu duhovnu praksu. Mnogi ljudi, bilo da je reč o svetovno orjentisanim osobama ili duhovnim praktičarima, skloni su molitvu ili mantru smatrati pukom formalnošću zaostalom iz arhaičnih religijskih obreda, pa stoga u današnje vreme – nadvladanim i suvišnim oblikom duhovnog rada, ali najnovija čaučna dostignuća govore suprotno. Molitva se pokazala daleko najefikasnijim sredstvom lečenja. Prema istraživanjima obavljenim tokom 80-tih godina prošlog veka u Americi, na dve grupe ispitanika koji su bolovali od terminalnih bolesti, osobe koje su praktikovale kreativnu vizuelizaciju u kombinaciji s molitvom – imale su 70% veći uspeh u lečenju, odn. isceljenju. Ovaj procenat nije zanemarljiv, on je senzacionalan.Šta je uopšte molitva, i kako i zašto ona deluje? Vernici će reći da deluje zbog Božje pomoći, odn. pomoći Duhovnog Bića kojem je molitva upućena. Ovo je svakako istina, ali u molitvi ima još nešto što većina vernika obično ne primećuje. A to je – reč. Ona o kojoj govori Biblija i koja "bijaše u početku", kad je Bog stvarao svet. Takva reč zatim postade delo. I hinduizam o stvaranju sveta govori na sličan način – prema ovoj religiji svemir je stvoren rečju OM ili AUM, koja je kasnije postala i osnovna hinduistička mantra. Iz ovoga se zaključuje da zvuk uobličen u reč jeste sredstvo stvaranja – materijalne ili bilo koje druge realnosti – pa je ovakav model prihvaćen kao sredstvo stvaranja željene realnosti i od strane sistema ličnog razvoja novijeg datuma. Metode kao što su Avatar ili Excalibur direktno se koriste rečju kao sredstvom stvaranja, a sistemi kao što je Silva metoda ili Autogeni trening indirektno – jer upotrebljavaju afirmacije (verbalno oblikovane sugestije) kao sredstvo programiranja nesvesnog uma. Postoji, naime, određena razlika između programiranja nesvesnog uma i stvaranja željene realnosti – nesvesni um se programira ponavljanjem u svrhu memoriranja određenog programa, a poželjna realnost stvara se intencijom (težnja za nečim), vizuelizacijom i verbalnim izražavanjem. Stoga svaka težnja za nečim, upotpunjena kreativnom vizuelizacijom i izražena verbalno može biti sredstvo ostvarenja željenog cilja, odn. kreiranja određene realnosti – primarno energetske, a zatim i materijalne. Upravo zato molitva deluje: pored svoje duhovne dimenzije ona je upravo intencija uobličena u reč. Čak i poznate katoličke molitve jesu daleko više intencije, odn. naredbe a ne molbe. "Oče naš, Koji si na nebesima, da se sveti Ime Tvoje, da dođe Carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja... hleb naš nasušni daj nam danas i oprosti nam grehe naše... Ne uvedi nas u iskušenje no izbavi nas od zloga..." – ovde je reč pre o naredbama ili verbalno izraženoj intenciji nego o molbama ili moljenju. A svaka namera, uobličena verbalno, predstavlja svojevrsnu kreaciju koja ili ima ili nema dovoljno energije da se ostvari u materijalnoj realnosti. Ako ima, tada je dešavanje u materijalnoj realnosti direktna posledica verbalno izražene intencije. Ako nema, treba je očistiti i ojačati.S jedne strane gledano, verbalno izražena intencija ponaša se kao svojevrsni magnet – ona stvara energetsko polje koje privlači sredstva i okolnosti pomoću kojih se naša intencija ostvaruje u materijalnoj realnosti. Reč je o poznatom "zakonu privlačenja", danas popularnom (ali i prilično banalizovanom) kroz razne "self help" priručnike, odn. filmove poput "The Secret" ("Tajna"), u kojem se na bombastičan način govori o "najvećoj i najstrože čuvanoj tajni svih vremena". Tajna glasi: čovek sam stvara svoju realnost i primenom jednog univerzalnog principa – zakona privlačnosti – može ostvariti ono što želi. Međutim, pored zakona privlačnosti, postoje i neke druge zakonitosti koje bivaju aktivirane verbalno oblikovanom intencijom. S obzirom da nauka danas otkriva da je sva materija u stvari energija, a energiju stvara i oblikuje svest, odn. svesno biće, tada čovek kao svesno biće može uticati i na materiju. Uglavnom posredno, ali istorija beleži postojanje ljudi koji su na materiju mogli uticati i direktno. Tema ovog članka je zvuk i fizičko zdravlje, a na tom polju je, upotrebom zvučnih frekvencija uobličenim u reči, moguće mnog učiniti. Zvuk je u stanju da transformiše materiju – neorgansku i organsku. Stoga je upotrebom zvučnih formula upotpunjenih odgovarajućom intencijom, te oblikovanih verbalno, moguće i direktno uticati na materiju. Dobar pokazatelj ovog efekta vidljiv je kroz rad poznatog japanskog naučnika Masaru Emoto-a koji otkriva da zvučne vibracije mogu delovati na kristale u vodi, menjajući njihovu strukturu. Serijom izvanrednih fotografija Emoto dokazuje da zvuk deluje na same temelje materijalnog sveta – kod tzv. "nežive", neorganske materije na njenu kristalnu strukturu. Emoto je vodi slao najrazličitije zvučne informacije, tj. verbalne poruke. Struktura vodenih kristala dramatično bi se menjala ako je poruka bila povezana s nekom od manifestacija ljubavi, odn. s nekom od manifestacija mržnje ili destruktivnosti. U prvom slučaju kristali bi imali briljantnu geometrijsku strukturu i zračili svetlost, a u drugom bi izgledali kao prljava, zagađena močvara. Za bilo koga ko bi vodu doživeo na ovakva dva načina, ne bi bilo nikakve dileme koju bi od njih želeo da pije. Za temu ovoga članka je značajno to da je uticaj na vodu izvršen određenom vrstom zvučnih vibracija – verbalnim putem, tj. raznim vrstama muzike. Tako je zvuk bio primarno sredstvo eksperimenta koje je Emoto izveo s vodom i objavio u svojim popularnim knjigama. Voda kojoj je rečeno: 
Ljubav
Muka mi je od tebe. Ubiću te!
Hvala
Adolf Hitler
Međutim, uticaj zvuka na materiju ne završava sa neorganskom materijom, već se na izuzetno zanimljiv način nastavlja i sa organskom. 70% ljudskog tela čini voda, a ako zvuk deluje na kristale u vodi, isto tako će delovati i na vodu u ljudskom telu. Ali, zvuk ne deluje samo na staničnu tečnost – deluje i na jezgro ćelije u kojoj se nalaze hromozomi ispunjeni deoksiribonukleinskom kiselinom (DNK). Ruski naučnici, okupljeni oko dvojice moskovskih akademika – Pjotra Garjajeva, molekularnog biologa i biofizičara, i Vladimira Poponina, kvantnog fizičara – otkrivaju funkciju do skoro nepoznatih aspekata ljudske DNK koju je "službena" nauka proglasila ni manje ni više nego – smećem. Njihova otkrića su revolucionarna, mada se čini da su bila poznata drevnim civilizacijama i starim alhemičarima. Naime, ne verujući da je priroda glupa, te u nameri da prouče koja je stvarna funkcija više od 90% tzv. "junk DNA" ("DNK otpatka"), proglašenim tako zato što ne učestvuje u sintezi proteina, Garjajev i Poponin okupili su oko sebe tim genetičara, fizičara i lingvista i (između ostalog) otkrili sledeće: DNK nije odgovorna samo za izgradnju fizičkog tela, nego služi i za čuvanje (skladištenje) informacija. Ona je biočip u našem telu, organski supervodič koji može raditi i na normalnoj telesnoj temperaturi (za razliku od umetnih koji zahtevaju izrazito niske temperature za rad). Svaki supervodič u stanju je da čuva svetlost i informaciju. Informacije se skladište direktno i indirektno, zavisno od stupnja svesti i poznavanja tehnologije programiranja.
Znanje o stanici, o DNK i njenom funkcionisanju jeste jedno od takvih sredstava. Reč je o "zabranjenom znanju" – oduvek, pa čak i dan danas. Pored već navedenih otkrića o tome da je DNK biočip u našem telu, odn. antena za primanje i odašiljanje informacija, Garjajev i ekipa su otkrili i revolucionarne načine programiranja DNK. Umesto da menjaju genetske programe invazivnim metodama objedinjenim pod frankenštajnskim nazivom "genetski inžinjering", oni otkrivaju da genetski kodovi – posebno u onih 90% (prema nekima čak 97%) "nepotrebne" DNK – sledi ista pravila kao i ljudski jezici. U već spomenutom članku David Icke o tome kaže sledeće - "... do tog otkrića su došli tako što su uporedili pravila sintakse (način na koji se ređaju reči u izrazima i rečenicama), semantike (proučavanje značenja u jezičkim oblicima) i osnovna pravila gramatike. Otkrili su da baze naše DNK slede gramatička pravila i da imaju svoja pravila slična jezičkim. (To znači da se ljudski jezici nisu pojavili slučajno, nego su izraz naše urođene DNK...) Garjajev i njegove kolege su istraživali i vibracijsko ponašanje DNK. Otkrili su sledeće: živi hromozomi funkcionišu poput solitonično-holografičkih računara, koja koriste urođeno lasersko zračenje DNK. (Solitoni su poseban tip svetlosnog talasa koji ne menja svoj oblik dok putuje.) To znači da su Rusi npr. uspeli modulirati određene frekvencijske uzorke na laserskom zraku i iskoristiti ih da utiču na frekvenciju DNK i tako na samu genetsku informaciju. (Taj proces je ono što obično nazivamo "evolucijom".) Pošto su osnovne strukture baznih parova DNK i strukture jezika iste strukture – nema potrebe za dekodiranjem DNK. Čovek se jednostavno posluži rečima i rečenicama ljudskog jezika! Živa tvar DNK uvek će reagovati na laserske zrake koji su modulirani jezikom pa čak i na radio talase, ako se pritom koriste odgovarajuće frekvencije. Time se konačno i naučno objašnjava zašto afirmacije, autogeni trening, hipnoza i sl. imaju tako snažan uticaj na ljude i njihova tela. Potpuno je normalno i prirodno da naša DNK reaguje na jezik. (Ona je kompjuterski program koji se može preinačiti unosom podataka.) Dok su zapadni istraživači izrezivali pojedinačne gene iz nizova DNK pa ih onda ubacivali negde drugde, Rusi su radili na spravama kojima se može uticati na stanični metabolizam putem primereno usklađenih radio i svetlosnih frekvencija da bi tako uspeli da poprave genetske defekte. Garjajevljeva istraživačka grupa je tom metodom uspela da dokaže da se hromozomi oštećeni rendgenskim zracima mogu popraviti. Čak su uspeli da uhvate i informacijske uzorke pojedine DNK i prenesu ih na drugu DNK, reprogramirajući tako stanice prema drugom genomu. Tako su npr. uspešno transformisali žablje embrione u salamanderske embrione jednostavnim prenosom informacijskog uzorka DNK! Čitava informacija je preneta bez ikakvih popratnih posledica ili nesklada do kojeg inače dolazi kad se pojedinačni geni iz DNK izrezuju i uvode negde drugde. Ovo predstavlja neverovatnu revoluciju koja bi mogla promeniti svet! A sve to jednostavnom primenom vibracije i jezika umesto zastarele procedure izrezivanja gena! Taj eksperiment ukazuje na beskrajnu moć talasne genetike koja na formiranje organizama očigledno ima više uticaja nego biohemijski procesi baznih sekvenci (u stvari, jedno je izraz drugoga)." Šta reći na ovo – genetski kodovi zapisani su jezikom identičnim ljudskome, a mogu se menjati upotrebom verbalnih formula! Nema potrebe za izrezivanjem gena i ubacivanjem u tuđu DNK – korišćenjem intencije i reči moguće je reparirati ili čak transformirati genetski kod! Ovakvo znanje (kao ni jedno drugo) stavlja čoveka u poziciju moći, naravno, i u poziciju njene zloupotrebe. Ja bih se, ipak, odlučio za moć, odnosno znanje, ali i za njegovu ispravnu upotrebu. Čovek je izvorno stvoren da bude slobodno, moćno biće koje samo stvara svoj život prirodnim sredstvima koja su mu uglavnom na dohvat ruke. Čovek je, takođe, stvoren da bude srećan i ispunjen, da uživa i da se raduje, a ne da pati. Ovi drugi, ograničavajući programi usađeni su kasnije, i spolja, ali i iznutra. Isto kao iz individualnog ili kolektivnog nesvesnog, stanica može biti programirana i od strane tzv. "više svesti", nadsvesti (Duše), ali i od strane univerzalne više svesti ili sveopšteg Duha. Naime, prema ruskim naučnicima stanica je sposobna i za tzv. "hiperkomunikaciju". Oni su uzorke DNK ozračili laserskim svetlom i na ekranu dobili tipični talasni obrazac. Nakon što su odstranili uzorak DNK, talasni obrazac time nije nestao, već je ostao na ekranu. Takav efekat su nazvali "fantomskom DNK" koja nastavlja da postoji čak i bez materijalnog uzorka. Stoga pored komunikacije slične verbalnoj, koju karakteriše određen proces, stanica može komunicirati i neverbalno, direktno i bez procesa, odn. telepatski. Talasni obrasci koje emituje pojedini DNK uzorak mogu biti "uhvaćeni" i dekodirani od strane drugog DNK uzorka. Malo ranije spomenut direktan uticaj zračenja, koje u eter odašilju elektromagnetne sprave i time utiču na stanicu, ovde biva i naučno dokazan. Izgleda da stanica lako dekodira bilo koju vrstu poruke – "verbalnu" ili neverbalnu, odn. talasnu. Ovim je moguće objasniti čitav niz pojava koje spadaju u domen parapsihologije – telepatiju, kanalizovanje poruka, vidovitost ili telekinezu. Dalje, Rusi otkrivaju da DNK može izazvati poremećaje uzorka u vakuumu te proizvoditi magnetizovane crvotočine koje predstavljaju mikroskopski ekvivalent takozvanih Einstein-Rosen mostova koji nastaju u blizini crnih rupa – ostataka izgorelih zvezda. Teorija fizike crvotočine smatra hipotetičkim mostovima, odn. tunelima koji premošćuju udaljene tačke unutar jednog svemira ili spajaju dva potpuno različita svemira. To konkretno znači da je DNK u stanju da premosti razlike između svetova ili raznih dimenzija postojanja (paralelnih svetova) i komunicira s bilo kojom tačkom u vremenu i prostoru! Ukoliko je svest osobe odgovarajuća, DNK može primati informacije, odn. suptilna nevibrantna zračenja koja dolaze iz daljina sveopšteg Duha, danas poznatima i pod nazivom "tamna materija-energija". Ukratko, to znači da DNK može biti, kako je to izrazio Dr. Leonard Horowitz, antena za "razgovor s Bogom", naravno ukoliko je želimo na taj način koristiti. Paralelno s ruskim naučnicima i onima koji spadaju u domen "službene" (korporacijskim novcem finansirane) nauke, funkciju DNK proučavali su na razne načine – naučnim ispitivanjima, ali i intuitivno - i mnogi drugi istraživači, od kojih su neki naučnici i lekari (Bruce Lipton, Leonard Horowitz, Joseph Puleo), a neki spadaju u domen alternativnih istraživača. Neki od njih su s vremenom izgradili sisteme ličnog razvoja utemeljene na naučnim otkrićima o funkciji DNK povezanim s intuitivnim uvidima ili "kanalizovanim porukama" koji su se pokazali prilično delotvornim. Jedan od poznatijih takvih sistema je Theta Healing američke isceliteljke Vianne Stibal, čije je informacije upotrebio i Robert V. Gerard stvorivši sopstveni sistem pod imenom "DNA Activation Techniques". Oba sistema se koriste idejom o postojanju tzv. "pra-stanice", prve koja nastaje začećem, kao svojevrsnog komandnog centra unutar kojeg se vrše određene intervencije. Reč je prvenstveno o aktivacijama stanične DNK tzv. "virtuelnim" ili latentnim DNK nizovima, a pra-stanica zatim šalje nove informacije u sve ostale stanice tela. Elemente ovih sistema ja sam uneo u svoje kurseve pod imenom "Stanično reprogramiranje" i "Stanično potenciranje", namenjene aktiviranju skrivenih potencijala ljudske DNK i čišćenju emocionalnih i mentalnih programa utisnutih u stanicu. Ovakav tip rada se u određenom trenutku nametnuo kao neophodan dodatak sistemima isceljivanja tela, odn. sistemima karmičkog čišćenja. Mada se stanični programi mogu rastvoriti ili promeniti indirektno, temeljnim radom na uzrocima zdravstvenih problema, ponekad ovakav rad nije dovoljan ako želimo postići odgovarajući efekat i na samo fizičko telo.
Tako moj sistem donosi i nekolicinu novina, npr. čišćenje neusklađenih elemenata u stanici, jer elementi (vatra, voda, zemlja, vazduh i eter) čine gradivno tkivo organske materije, a reflektuju se kroz misli i emocije, pozitivne ili negativne. Neočišćen ili neizbalansiran element stvara specifične negativne programe koji mogu teško opteretiti stanicu i njeno funkcionisanje, i tako predstavljati direktan put u bolest. Tu je nadalje i rad na rastvaranju uzroka staničnih programa i inicijacijski proces nazvan "reprogramiranje začeća", koji svim osobama koje su začete kroz nepotpun ili loš odnos roditelja (seksualan, emotivan, mentalan ili duhovan) omogućava optimalno začeće. Kako je prema Kineskoj tradicionalnoj medicini trenutak začeća najbitniji za kvalitet zdravlja i samoostvarenje, tako je mogućnost da se začeće reprogramira unikatna mogućnost koju donedavno nismo imali. Posledice reprogramiranog začeća na ljudsko zdravlje i životnu energiju mogu biti enormne jer osoba sada ima na raspolaganju snažne unutrašnje potencijale koji su joj do tada bili nedostupni. Otkriće ovakve mogućnosti za nekoga ko se profesionalno bavi uzročnom terapijom nije neobična stvar jer je traumatsko iskustvo jedinstveni uzrok svih ljudskih problema pa njegove posledice (psihološke, duhovne i telesne) mogu nastati u bilo koje doba, od začeća pa nadalje. Zato je otkriće da i začeće može biti na određen način traumatično predstavljalo samo stvar vremena, jer ako postoji nešto što se zove "pra-stanica" koja nastaje u trenutku začeća, tada je lako uočiti da je ona nosilac i određenih suptilnih programa upisanih u trenutku začeća. Prema kineskoj tradicionalnoj medicini većina ljudske psihofizičke uslovnosti odnosi se na prenatalno razdoblje, a od toga oko 60% zavisi od kvaliteta začeća. Zato se i začeće ponaša kao svojevrsni program, a kako je svaki program moguće menjati, tako je moguće promeniti i ono primarno ograničavajuće programiranje koje se dogodilo tokom začeća kao suptilnog međuodnosa triju osoba – dve fizičke i Duše koja se u tom trenutku inkarnira.
Comments (1) Posted to Naučna istraživanja 02/09/2011 Edit